У четвртак 16. августа 2018. године у 19:00 отварање изложбе скулптура Живорада Циглића - Цигле.

Живорад Циглић - Цигла
вајар

Рођен у Скобаљу код Лајковца. Вајарство учио у Сплиту а студије завршио у Београду. Аутор је више од педесет споменика, скулптура, рељефа, фигура, композиција и фонтана изведених у слободним и јавним просторима у земљи и иностранству, извајаних у разним материјалима. Приредио је преко стотину самосталних изложби скулптура у Србији и ван ње.

Извајао је око две хиљаде скулптура расутих у галеријама, приватним збиркамаи на отвореним просторима широм планете. Аутор је неколико хиљада цртежа – идејних решења – по којима
реализује скулптуре. Пише и објављује прозу. Објавио је књиге прича „Колубарске гагрице“, „Колубарске јагљенице“ и роман „Дрвени ратник“. Живи и ради у Београду. Циглићева рука милује и мази

У детињству, често сам са оцем, у потрази за дрвима или печуркама, залазио у густу шуму. Тамо, у дубини, у полумраку, пањеви, оборена стабла мењала су свој облик и претварала се у вукове и псе, медведе и сове, девојке и младиће, бабе и старце, виле и вештице. Пре него што би одсекао неко дрво, отац би га дуго загледао, онда би га, уз молбу за опрост, шкропио
вином.

„Свако дрво има свог станара – објаснио ми је отац – кога ваља умилостивити“. Отац ме је подсетио на приче о дрвосечама који су осакатили своју децу или себе, јер су разљутили душе дрвећа.
Шуму мог детињства, и не само мог, Живорад Циглић Цигла познаје боље него ико други. Ваљда зато што у њу улази слободно, и у праскозорје, и у сумрак, и у поноћ, у сва она доба  када из стабла, моћних, чворноватих, кривих, помоле очи и нос, протегну удове, почешу се, извире, па и искоче напоље њихови станари, људи и животиње из наше околине и бића из наше маште. Сва та створења воле Циглића јер знају да их он неће, попут других дрвосеча повредити. Његова рука их, у ствари, милује и мази, глади и умива попут мајчинске.

Милисав Савић

Циглина сновиђења

Ово што је пред нама само је један од бројних зидова храма уметности лепоте у који мој добар пријатељ и истакнути српски вајар, господин Живорад Циглић Цигла деценијама уграђује своје циглице. Живорад Циглић своје цигле прави од властитих сновиђења, која мукотрпно тражи у чворноватим стаблима ораха, храста, префињеним комадима мермера, кованом гвожђу, металу. Трајни материјали Живораду Циглићу нису страни. Његови ликови, људи или животиње могу да буду оштри, али увек су обавијени, видећете, људском топлином и неком унутрашњом лепотом.
Зналци Циглу препознају по споменицима у Тузли, Свилајнцу, Подгорици, по портретима Алексе Ненадовића и Илије Бирчанина у Ваљеву, или Стевана Синђелића у Нишу. Познају га по споменицима Лују Брају у Панчеву, Филипу Вишњићу у Београду (нажалост у његовом атељеу), по мермерним фигурама срне или по фонтани купачице у Земуну, по симболима Копаоника, медведу Копију, или чак споменику кукурузу у Крушевцу. (...)

Милорад Рогановић