Изложба Милисава Стојановића „ПРИЧЕ У ДРВЕТУ” биће отворена у уторак 22. августа у 19.00 часова у Ликовном салону Културног центра Новог Сада у сарадњи са библиотеком "Димитрије Туцовић" из Лазаревца. Изложба ће моћи да се погледа до 2. септембра.

Народном вајару, Милисаву Стојановићу, вајање у дрвету је дубоко ушло у све дамаре тела и сваки кутак душе. Кроз ову врсту скулпторства, уметник се, практично, дотиче свега онога што јесте, и онога што није, руководећи се, притом, у највећој мери, бићима стварима и догађајима из непосредног окружења у којем живи и ствара.

Наиме, уз непресушни извор маште, самопрегорним радом и деценијским искуством, овај народни вајар од дрвета може сачинити готово све што се може замислити. А Милисав то и чини, користећи, као медиј у којем ствара, потпуно природни материјал. Могло би се рећи да овај вајар, као предан стваралац, од стабла односно његовог дебла, креће ка уметничком исказу, ка уметности. Јер, дрво је материјал у правом смислу те речи. Његова симболичка улога достиже значење универзалне материје (materia prima), а у Грчкој, на пример, hile, реч која има исти смисао као и праматерија, дословно означава дрво.

Општи симболизам дрвета указује на то да оно крије надљудску мудрост и знање. Такође, као симбол живота, на свим нивоима, од елементарног до мистичког, дрво се изједначава са мајком, са извором и праисконском водом.

У хришћанским предањима, дрво, углавном, симболизује живот духа. Отуда у Библији и напомена о дрвету живота, односно вечног живота, и о дрвету спознаје добра и зла. Дрво се упоређује са стубом који држи храм или кућу, али и са кичменим стубом тела. услед своје сенке, дрво је заштита. Стабло дрвета је женски симбол, стабло је произишло из мајке земље, оно мења облик и даје плодове. И, не само да  дрво мења облик, оно, поред тога, има и моћ да и другима измени облик. И, на крају, пошто му корење понире у тло, а гране се дижу у небо, дрво се, уопште, сматра за симбол веза које се успостављају између неба и земље.

Све је ово, свесно или несвесно, морао имати у примисли народни вајар, Милисав Стојановић, када се прихватио вајања у овако сложеној материји. Морао је о томе размишљати од самог стваралачког почетка, када дрво треба ољуштити, ослободити коре, а затим отесати и припремити за креацију, па све до коначног креативног чина, до финалног производа, до патиниране скулптуре. Вајарско длето и чекић остављају препознатљиве трагове у материји, фантазмагоричне дуборезе, а смисао скулптуре, уз пријемчив изглед, мора одражавати дубину симболичког смисла дрвета од којег, радом народног вајара, настаје уметничко дело.

Само тако, дубоко позиционирана у самом бићу аутора, ова уметност могла је, посредством овако узвишеног медија, причати о животу сељака, сеоских фрулаша, и традиционалних гуслара, портретисати жене са децом или домаћим животињама у наручју, бележити догађаје из словенске митологије и говорити о великанима из српске историје.